Зашто се нешто дешава?

Причаш о чудном догађају из свог живота, који те је задржао да се не утопиш у реци. Путовао си кочијама са два своја рођака на сточни вашар. Скела је превозила свакога сата. И ви сте журили да не изгубите скелу у тај и тај сат. Но наједном сретнете аутомобил, који је јурио великом брзином. Ви хитро затегнете узде и тргнете коње у десно, али аутомобил удари у један точак ваших кола и сломи га. Љутито сте викали за шофером и обасипали га грдњама и клетвама. Гневни и очајни што ћете пропустити скелу у одређени сат ви се дате на оправљање точка. Мучили сте се дуго и дуго док сте сломљени точак некако привезали и оспособили за котрљање. Но кад сте стигли реци, имали сте шта и видети. Несрећа! Скела, препуњена људима, колима и стоком – потонула. Само је испливало на обалу нешто стоке и неколико људи. Све
остало отишло под воду. Тада ви уздигнете благодарност Богу и почнете од срца благосиљати онога шофера, што вам је сломио точак и тиме проузроковао ваше закашњење. Тако то бива посведневно са људима. Љуте се људи на догађаје што их задржавају од њихових планова, али мало доцније увиђају, да је то задржавање било по тајанственом промислу Божијем на њихову корист. Читај шта је написано о апостолу Павлу и Тимотеју: дошавши до Мизије покушаваху да иду у Витинију, али им Дух не допусти (Дап. 16, 7). И то би на добро. Случај који ти се догодио научио те је, да се никад више не љутиш на задржавање, кад ово није у твојој власти. И више пута доцније искусио си, да су таква задржавања увек била на неко твоје добро. Нека би се од тебе научили многи самовољни, који би хтели, да све у овом свету бива по њиховој вољи. А теби мир и здравље од Господа.
273. Писмо Увређеном суседу: О речима из Мт. 5, 4 Свака заповест Христова изгледа тешка ономе ко ниједном не покуша да је изврши. Господ је на пример рекао: чините добро онима који вас мрзе, а ти се чудиш говорећи: „Зар је то могуће? и зар та заповест није противна природи човечијој?“ То питање никада ти не би поставио, да си бар једном у животу покушао да учиниш неко добро човеку који те мрзи. А да си покушао, видео би, да је она заповест Господња могућа за извршење и да одговара бољој природи људској. Причао нам један наш сељак: између мене, вели, и мог комшије била узрасла мржња као трње, па никако ни да се погледамо као људи. Једне зимске ноћи читао ми је мој синчић Нови Завет, па прочита и оне речи Спаситељеве: чините добро онима који вас мрзе. Доста! викнух ја детету. Целу ту ноћ нисам могао заспати све мислећи и премишљајући, како бих ја могао испунити ту заповест Божију? И где би се мени могла дати прилика, да ја учиним неко добро дело моме комшији? Но где је добра намера, и у пустињи сретне се вечера. Једнога дана чујем ја кукњаву у комшилуку. Распитам се и сазнам, да је пореска власт одузела сву стоку моме комшији и отерала судници да прода за дужни порез. Као муња дође ми мисао у срце: ево сад ти се даје прилика: одмах одем судници, платим порез за човека који ме највише мрзи на свету, а стоку му вратим кући. Кад је он то сазнао, видели га моји како замишљен шета око своје куће. У мрак викне он мене по имену, и ја се одазовем и приђем плоту. – Што си ме викао? упитам. Он бризне у плач и ридање. И ниједну једину реч није ми могао проговорити, само је плакао. Од тада ми живимо у већој љубави него рођена браћа. Ето како су слатки и дивни плодови од извршења заповести Господње.
272. Писмо Трговцу стоке: О задржавању, Мисионарска писма, Св. Владика Николај

Будите велики

„Будите велики у вери у Бога, — то је прво — јер та вера пробудиће у душама вашим и веру у себе, која је претеча сваке победе.

Будите велики у надама својим — то је друго. Ко се мало нада, мало и добије. Нека ваше наде превазилазе садашњост и превазилазе сваку стварност. Поруше ли се једне наде ваше, зидајте одмах друге, веће. Будите велики у надама, јер наде су будућност. Ко нема нада нема будућности.

Будите велики у љубави — то је треће — будите у том велики. Љубав је огањ, којим гори свет. Прибавите што више овога огња у срца ваша, и бдите да се пламен његов никако не смањи. Љубав је жртва ваша ономе што ви обожавате. Ако имате божанства имаћете и жртава. Чувајте се да не останете без иједног божанства, да се жртвени пламен не би у вама угасио. Будите ревносни свештеници свога олтара, потпаљујте сваки дан жртву Богу и свему ономе, што стављате близу Бога.

Будите велики у истрајности. Газите трње и пењите се на висину истрајно. Заташкавајте болове ваше песмом о будућој срећној отаџбини. Трпите, но певајте. Нека вам сузе теку од бола, но нека су вам уста отворена вазда не за јаук но за песму. Живите будућношћу и газите садашњост. Измичите само напред и не обзирите се, јер ко се обазре претвориће се у камен. Нека се вашој истрајности задиви и небо и земља, и сви народи, који су на земљи.“ Св.Николај Српски

Како успоставити ред у себи

„Мало вере имамо у Господа, мало поверења. Када бисмо имали у Господа толико поверења колико имамо у свога пријатеља када га замолимо да нам нешто уради, не бисмо ни ми, ни наша држава толико страдали. Мислени хаос код нас и у нашој држави долази од наших мисли. Ми смо ти који стварамо неред мисли, и кад би наши политичари били истомишљеници не би било овакво стање. И нисмо свесни да је у нама Божанска енергија, Божански живот у нама. Сваки човек, као Божанска енергија, када се уједини са осталима, ствара огромну снагу и непријатељ од тога бежи, јер ту је ред, а тамо неред. Када би се наши политичари мислено ујединили, ми не бисмо имали непријатеља, онда непријатељу не би вредело оружје, ни војска, ништа.“ Поуке Старца Тадеја

О краљевским синовима

„….Чудна је судба људи! Људи се дижу до краљевског престола и спуштају до просјачког штапа, и дижу се до краљевског ума и карактера и падају до болесничке слабости и у једном и у другом. Ниједна људска судба не иде правом линијом, но на цик–цак, скачући у висину, као водоскок, и спуштајући се до испод земље, као понорница. Из сељачких колиба искачу људи до краљевске висине, и с краљевске висине опет пониру у низину сељачких колиба. И у водоскоку и у понорници налази се иста вода, којој је океан извор и увор. Тако је и с људима. И на краљевској висини и у пастирској низини налазе се синови једног и истог краља, који је извор и увор свима, који зна број деце своје и види у свакоме од њих нешто од свога краљевског достојанства……….“  Беседе под гором

О одбрани, правдању

Пријатељ твој најприснији чуо о теби зло и поверовао. Сва твоја правдања и доказивања невиности не помажу ништа. Ако ћутиш, он каже: ћутање је знак признања. Ако ли се браниш, он не верује теби него верује овоме и ономе. Шта да радиш, питаш? Реци своме пријатељу просту истину; не куни се, не намештај речи нарочито како би он поверовао, но само реци просту истину и – ћути. У срцу пак моли се Господу, да би му он отворио разум како би поверовао твојим речима. Можеш још поновити пријатељу своме речи патријарха Фотија: „Моја одбрана не налази се у овоме свету!“ Кад су папини изасланици у Цариграду судили великом патријарху Фотију, упиташе овога: – Шта имаш да кажеш у своју одбрану? – Моја одбрана, одговори Фотије, не налази се у овоме свету. Сети се како је Господ Исус ћутао на суду пред Јеврејима и Пилатом. Кад му рече поглавар свештенички: зар ништа не одговараш што ови на тебе свједоче, шта одговори Исус? Ништа. Исус ћуташе. И опет сети Га се пред Пилатом:
Пилат: чујеш ли шта на тебе свједоче? Исус не одговори му ни на једну ријеч. Јер је Господ знао, да је Његова одбрана у ономе свету, и да ће Га најскорији догађаји оправдати. И тебе ће оправдати догађаји. Догодио се случај недавно, да је један муж, који је имао да плати неку крупну меницу, ударио своју жену због тога што ју није застао дома у подне кад је дошао на обед. Жена је ћутала и на сву погрдну вику, па чак и на тучу, није му ништа одговорила, ни речи. Сутрадан муж је добио извештај, да му је продужен рок меници, због које је сваки час очекивао да буде ухапшен. Муж се јако обрадује. Но радост његова претвори се у стид кад је дознао, да је његова жена ишла и молила за њега, свога мужа, и уредила меницу са
повериоцима. Због тога је и одоцнила за обед. Горко се покаје муж, што је грдио и тукао своју племениту жену. И све се чудио, како је она све ћутала, и све стрпљиво поднела. Свевишњи је увек заштитник невиности. Он ће и тебе оправдати пред неповерљивим пријатељем неким догађајем. Догодиће се нешто од Бога, по чему ће твој пријатељ познати да си ти прав. Бог ти на помоћ.
268. Писмо, Мисионарска писма, Св. Владика Николај Велимировић

Гордост ума

„… То је врло опасна и тешко излечива болест. Гордост ума је гора од гордости воље. Јер ум је још у стању да излечи гордост воље, али када се он гордо увери да је оно што он мисли најбоље, ко ће га разуверити? Може ли послушати кога када је уверен да мисли правилније него ико други? А кад је то око душе, помоћу кога би човек могао увиђати и исправљати гордост воље, и само ослепљено гордошћу, и не може се излечити, ко ће излечити и вољу? И тада је све у човеку растројено и нема кога да стави мелем. Зато је потребно да започнеш борбу против гордости ума, пре него што она узме маха. Устај против ње, обуздавај је и покорно потчињавај своје мишљење мишљењу духовника. Буди скроман из љубави према Богу, ако желиш да будеш мудрији од Соломона. „Ако ко међу вама мисли да је мудар на овоме свету, нека буде луд да би био мудар.“ (1Кор. 3,18)“ , из књиге Поуке Старца Тадеја.

О Старцу Михаилу

„Гледајући свет какав је ти се у чуду питаш: да ли заиста и данас још има Божијих људи? Ево описаћу ти једнога од многих, које сам ја имао срећу сусрести. То је старац Михаил, из скита Богородичина у Светој Гори. Свратио сам тамо с нашим поклоницима на повратку из Свете Земље. Стигли смо у Богородичин скит у време вечерње. Старац Михаил дочекао нас је са оном простом чобанском срдачношћу, која очарава. Увео нас је најпре у стару цркву; они имају тамо три цркве. Довео нас пред знамениту икону Богоматере познату под именом: Сладкое Цјелованије. Икона чудотворна по својој моћи и чудесна по уметничкој лепоти. Нигде се Мајка Божија не види тако бледа као на овој старој икони. А названа је Сладкое Цјелованије због тога што на њој Богородица целива руку божанског младенца Христа. Примицали смо се један по један и целивали ту икону. – Она тебе да целује! Она тебе да целује! говорио је старац Михаил полугласно, а низ суво му лице само се низала суза за сузом. После нам је причао:
– Ја имам овде са мном петнаест сабрата, све старо и неспособно. Грци не дозвољавају више Словенима да долазе у Свету Гору. За ових петнаест морам ја да се бринем, као неки повереник Богоматере на овом месту и у овом времену. А ја се молим само за двоје Господу: да имамо много љубави и уз то мало хлеба. Отац Михаил је родом из Сереза. Од детињства желео је у монахе. Свети Никола му се јавио у Цркви и рекао му, да ће заиста бити монах. Пун радости оставио и мајку и сву родбину и пошао у Свету Гору. Овде је проживео цео свој век. Долазио је и к нама у Охрид, да скупља прилоге за издржавање својих петнаест стараца. – Ја сам мојим старцима старац, и оцима отац. Морам да их и учим и храним, иако сам и ја неук и немоћан. Само да их укореним у љубави и нахраним хлебом. Толико им од мене с помоћу Богородице. А она нас неће оставити – наше Сладкое Цјелованије! Служио је код нас литургију. – Оче Михаиле, кажи народу поуку. Он стаде пред двери па проговори: – Три вам речи казујем:
прво, наше спасење тање је од влакна,
друго, где ум тамо и дом, треће, у овај свет смо дошли као на пазар да купимо нешто добро и понесемо дома. Амин. Народ је био задовољан овом кратком беседом и поврвео је да прими благослов од светога старца. На себе није мислио но само на братију у манастиру. И трудећи се за њих, трудећи се да им достави много свете љубави и мало црна крува, он се телесно сав истрошио и преминуо је у доброј старости. Душа његова сад се радује у царству небеском, тамо где царује – Сладкое Цјелованије.“ 235. Писмо Монаху Варахилу: О старцу Михаилу, Мисионарска писма, Св. Владика Николај Велимировић

ПОУКЕ СТАРЦА ТАДЕЈА

– Тражи оно што је Божије, а човечије ће само собом после јасно доћи.
– Пре него што пожелимо да следимо вољу Божију требамо да оставимо многе своје воље.
– Ако нас неко напада, ми треба да будемо мирни. И кад нас поново, још жешће напада, ми треба опет да смо мирни. Ми немамо рачуна тако јефтино да дајемо свој унутрашњи мир.

 

Прелепа прича

Из књиге Мисионарска писма Св. Владика Николај Велимировић

135. Писмо Чиновнику монопола С. П.: Прича о усиновљенику

Ви желите знати истину о животу људском. Тешко је то исказати у једном писму. Да покушамо једном причом: Неки човек домаћин имао јединца сина. Но он усини некога сиромаха, па почне и овога сматрати за правог сина. Али овоме усиновљенику дође кришом један црнац врачар и наговори га, да побегне из куће свога добротвора, а он му обећа помоћи врачаријама својим да достигне већу славу него што је слава човека домаћина. Наговорен тако
усиновљени потражи отпуст од свог добротвора. Овај прозираше целу ствар, но не успротиви се, него пусти усиновљенику на вољу. Али му се ражали, па при растанку даде усиновљенику једну везену кесу, пуну злата и драгог камења. И отпусти га са сузама у очима. И тако отисну се онај сиромах на пут. Али онај сити црнац врачар не само не помагаше овог осамљеног путника, него, напротив, шиљаше своје сроднике црнце на пут пред њега, да га пљачкају. Видећи се у невољи сиромах се искупљиваше од разбојника златом и драгим камењем; само их мољаше, да му не отимају везену кесу. Путујући тако сам он падаше непрестано из једне црначке заседе у другу. И откупљиваше тако редом златом и драгим камењем, док му се кеса потпуно не испразни. Тада изађе преда њ онај црнац врачар лично. Кад га виде сиромах, обрати му се за помоћ као пријатељу. Али црни врачар одједном се показа као највећи разбојник. Шкрипећи зубима он га ухвати за везену кесу, и почне је трзати и отимати. У то време човек домаћин издалека гледаше и прозираше, шта се збива са његовим усиновљеником. Па се сажали на судбу његову, и посла свога сина јединца, да спасе онога сиромаха од погибије. Стиже син у последњем часу, кад сиромах беше већ малаксао у борби око везене кесе. Па удари син онога црнца врачара и смртно га рани, а ономе сиромаху напуни опет кесу златом и драгим камењем и рече му, да се хитно враћа дома где га чека отац домаћин. Ви разумете ову причу? Домаћин је Бог. Син Божији је Исус Христос. Усиновљеник – Адам и његов род. Црнац врачар јесте сатана. Везена кеса је тело човечије. Злато и драго камење душа човечја, обдарена богатим даровима Божијим. Удаљивши се од Бога самовољни род човечји изгубио је постепено све духовно благо, и остао само са телесним животом својим. И кад је сатана учинио покушај, да и овај себи присвоји, и тако потпуно уништи дело Божије, јавио се у свету Син Божији. Он је сатану смртно ранио, и рањена и безопасна срушио га у дубине пакла. А у телесни живот човечанства опет удахнуо душу живу и напунио је божанским даровима. У исто време заповедио је роду Адамовом, да се са новом благом враћа у дом Оца Небеског. Мир Вам и благослов Христов.

Слободна воља

Све ми је слободно, али није све на корист. Све ми је слободно, али све не иде на добро. 1 Кор. 10,23